Probudila sam se i hladno mi je. Treba mi kafa i treba mi taj zagrljaj.

❤…jutro posle kiše je za smokve i belo vino. I poslednju cigaretu u paklici. Za nedostajanje.

Sedim u svojoj malenoj džunglici i posmatram svoj odraz u staklu naspram sebe. Neobavezna punđa, pramenovi koji su nemarno poispadali iz nje, naočare za vid, komad boho nakita oko članka leve noge, gomila narukvica na rukama, šupljikavi ogrtač crne boje nemarno navučen preko skoro pa sasvim ogoljene kože. Cigareta. Poslednjih nekoliko sati sna sam provela u lucidnoj potrebi da povučem dim ili dva. Prsti mi bride i na jagodicama osećam strašnu potrebu da osetim glatku hladnoću tastature. Posmatram svoj odraz…jebote, uvek sam prelepa kad su mi misli prljave.

Kad mi život priđe na korak – dva i ima taj stav: “Daj da vidim, šta se to ovde desilo?!” ja sam uvek u fazonu: “Izvini Živote, uvek je do mene i šta sad?! Hvala ti za te 3 šanse, daj da te obavestim – zajebala sam 2.

Posmatram nebo. Isprane nijanse plave i jato galebova. Blago sunce i šum mora. Volim dane koje započinjem buđenjem na (skoro pa) samoj obali. Ne osvrćem se za pogrešnim, ispuštenim, izgubljenim. Sve je na svom mestu, savršeno usklađeno, uklopljeno. A opet, delić slagalice fali? Drama?! Rekoh vam jednom, dobra stvar kod ćorsokaka je što više nema pogrešnih skretanja. A ja baš umem ćorsokake. Vežbala sam.

Veoma sam žena. Pomislih to i protegoh se na fotelji gracioznošću na kojoj bi mi pozavidela i crna mačka koja se upravo smeštala ispod mojih nogu. Crne mačke su asocijacija na meni najdraže godišnje doba. Čekam jesen, željno je iščekujem. Primadonna assoluta sa mračnim tajnama. Jesen je jedino savršenstvo na planeti Zemlji. Na kratko zatvaram oči i prisećam se jednog sna od prošle godine. Bila sam na obali malog jezera a priroda je bila obojena nijansama zlatne i narandžaste. Boje sunca pomešane sa paletom crvene, svež vazduh i dašak vetra. Par malenih srna od kojih sam videla samo beličaste repiće dok su bojažljivo zalazile dublje među visoko drveće. Nešto mi je remetilo apslutni spokoj jer mi je srce lupalo brže i osećaj mi je bio nepoznat. I onda sam osetila prste na svom telu i začula sopstveni smeh izazvan golicanjem od nekoga kome do kraja sna nisam videla lice, ali mu jesam čula glas. Stotinu bubnjeva Bantu-crnaca. Mislim da je taj san konačno dobio neki smisao.

Dao mi je cvetić, jarko roze boje. U životu sam dobila stotine raskošnih skupih buketa najneverovatnijeg cveća i savršenih aranžmana. Nijedan od njih ne može se meriti sa malenim cvetom jarko roze boje. Bio je to jedan od najdirljivijih momenata u mom životu, mada će običnom čoveku zvučati vrlo trivijalno. Jebiga. Veoma sam žena.

Prošla mi je kroz glavu ta stara misao koja je dobila neke nove visine. Treba brojati i kome smo mi bili promašaji. Posmatram crni ogrtač na sopstvenom telu i mislim – treba  nositi crninu svaki put kada uspete ubiti čoveka u drugom čoveku. Eventualno u sebi.

Jutro posle kiše je za smokve i belo vino. I poslednju cigaretu u paklici. Za nedostajanje. A kada vam neko nedostaje, ne znači da vam nužno treba nazad u životu. Nedostajanje je samo deo nastavljanja dalje. To je misao za da olakša jutro posle kiše. ❤