KOD SUOČAVANJA SA ISTINOM VOLIM ONAJ DEO GDE SE GINE.

❤…na marginama pogled na život zna biti jasniji. Uvek imam potrebu da objasnim kako započinjem neki post i u kakvom sam okruženju, ali danas mi se jebe da objašnjavam. Jer marginalizujem. Nešto kao ženski Jim Jarmusch.

Život ima plan. Ja sam tu samo da dodam malo drame. Kada shvatiš da ti život zapravo ne duguje ništa – to je toliko oslobađajuće. Ne možeš mu ništa, jebiga, nije ti svejedno. Sklopiš oči, udahneš duboko i baciš se sa litice raširenih ruku. Predaš se. I nije pad, let je. Do dna se leti kroz penaste oblake do samih oštrica hridi, ali to možeš samo ako si na vrhu. Sa ili bez pomoći opijata.

Sve je manja potreba za objašnjenjima, nagoveštaj je suština svega. Što si stariji imaš sve manju želju da ljudima objašnjavaš ko si zapravo. Nasmešiš se, ustaneš i odeš. Agonija iščekivanja, umetnost života – čekati a ne očekivati. Tri toliko slične reči, tri toliko dubinski različita termina. Ko je ono rekao da sam višeslojno čudna i komplikovana žena?! Ko je rekao, bio je u pravu. I višeslojna sjebanost mi odlično stoji, slaže mi se uz princip. Jer, realno, i oprostite na mom rečniku – nalazim se u trenutku svog života kada mi se jebe za sve. Sa osmehom na licu. Tako mi se može, baš mi se može. I znate šta? Važno je biti mangup. Čak i kad si žena.

Postoji taj momenat u životu kada shvatiš da možeš imati sve što želiš u životu. Pa kako god, i to zahteva pravo vreme, pravo srce, prave poteze, prave strasti i volju da rizikuješ sve. I nije stvar u tome da neki ljudi imaju snagu volje a drugi ne. Stvar je u tome da su neki voljni da se menjaju, a neki nisu. Jednostavno je.

• • • • • • • • • • •

Ja sam devojka bez osećaja pripadnosti. Niti postoji mesto koje bih nazvala domom da mu se uvek vratim, niti postoji osoba koja me je shvatila dovoljno da joj se uvek vraćam. Ali, postoji taj jedan grad na ovoj planeti koji je prihvatio mene. Grad sa kojim me je sparila sudbina, nekim tankim nitima antičke povezanosti iz ko zna kog života. Grad u kome gde god da ideš – stižeš sebi. A to nije mala stvar.

Bilo je to čudno doba mog života. Kada sam imala sve što sam želela i onda sve to i izgubila. Rim je bio moja karta za beg iz realnosti, i tada nisam mogla ni naslutiti da ću naučiti da svi putevi zaista i vode u Rim, i da ću mu se uvek vraćati. Rimljani su me pokušali opisati tada, na lošem engleskom sa užasnim akcentom: “Drska mlada dama koja pije samo tekilu i samo na eks. Potcenjuje ali i prihvata”. Bio je to period mog života kada sam upoznala i prihvatila sebe, nestalnu u postupcima ali istrajnu u emocijama. Zvuči zastrašujuće, zar ne? Bilo je to doba kada sam saznala šta je iskonska sloboda. Imati princip ali ne i predrasude.
Umem sasvim korektno da priznam da sam čovek + žena, što je kombinacija puna grešaka, zbrke i nedoumica. Neko je rekao da imam dušu staru nekoliko života, a ja bih dodala – i šaren um prepun zaturenih, prećutanih, neispričanih priča. Da sam grad, bila bih Rim.

• • • • • • • • • • •

Večeras sam vozila besciljno punih 6 i po sati. Videla sam zalazak sunca, sumrak, more, daljine, prve nijanse žute na listovima, zaliv, ostrvo i zvezdu padalicu. I groblje, staro, srednjevekovno. Bila je ovo noć u kojoj je zapravo trebalo preživeti sebe. Postoje noći u koje, kao i u more,  zaroniš previše duboko. A opet, na moru je sve podnošljivije. Rekoh, svi imamo nešto u čemu smo potpuno sami.  Ali to nešto ne stavljamo na profile. Ne piše u ličnim kartama. To uglavnom ćutimo. 

Ja sam devojka sa neverovatnim unutrašnjim svetom, i oprostite mi ljudi – nikada nećete moći to da razumete. U meni je konstantna magma emocija, i kada više ne mogu da je zadržim – pretvaram se u vulkan sa snagom uragana. Prolaze godine a ja sve više cenim tu svoju osobinu, tu konstantnu igru Dr. Jekyll-a i Mr. Hyde-a. Rekla sam vam odavno da je bol to što nas menja iz korena, ali dobra vest je da imam jak prag tolerancije (na bol) i da promene podnosim damski.

Najlepše od svega je što ni juče ni sutra ne postoje. Samo danas. Ljudima je teško da shvate moj pogled na tu činjenicu i često misle da ona (ta činjenica) i ja nismo načisto, ali to je zato što mi nisu skapirali suštinu unutrašnjeg mehanizma na putu između glave i grudnog koša. Došla sam do momenta u svom životu kada nemam vremena. Živim sada, i nemam vremena. Možda kasnije, možda ako otkrijem “sutra”. Ako preživim ovu noć, jer ja umirem svaki put kada mi dosadi što sam živa. It’s glorious.

Postoje ta pitanja: “Jesi li me volela”; “Nedostajem li ti” a ja (se) prosto ne (o)sećam. Naprežem um i nalazim jedan ceo univerzum zaturen tamo duboko, ali ga se ne sećam. Kaže da svaka hladnoća podseća na mene. Godine i daljine rađaju neopisive hladnoće u ljudima. Ili neoprostive. Kako vam draže.

Jer jednom kada prelomiš, nemaš VIŠE NIKADA problem da odeš od BILO KOGA i BILO ČEGA. Jednom kada prelomiš, više ne pripadaš. Osim sebi. A sebi si uvek tu, gde god da si. I to je sva istina o ovih 27. Jednostavna je, zar ne?

• • • • • • • • • • •

Postoje čekanja koja nikada neću moći da oprostim. Ćutim te svim što nikada nećeš (sa)znati. Pravimo se da nam (ni)je stalo. Tu negde leži definicija pakla. Daleko si, jer sam ja tako odlučila.

Što se tiče vernosti, privrženosti i čovekove sposobnosti da pripada ili bude veran (sebi i drugima) samo toliko da čoveka precenjujete. Olabavite. Dišite. Ja se tom jednom predajem uglavnom gola i samo za njega sam vrlo laka. A umem savršeno da ga zamišljam odsutnog u njoj. Vrhunac i onda pad u sebe. A tamo – NIŠTA. Prazno. Eventualno ponekad ja, ali to je skoro pa isto. Ja sam (mu) tu odavde do nikada. Njegove ruke su autoportret samoće. Postoji taj neki mrak u čoveku koji nijedna svetlost nikada neće obasjati. Ja to bar najbolje znam. Ta(kva) sam.

Prošle su me mnoge bolesti, preko noći. I to je ono što ljudi rade. Ozdravljaju. I ponekad završimo jači na slomljenim mestima.

Preživela sam sebe. It’s glorious. Razmišljam, možda umirem. Možda mi je zato jesen omiljeno godišnje doba. Ili se opet rađam?! Nemam više reči. Ovo liči na kraj. ❤


~ When the time is right and there’s no way out & I’m losing something I ain’t got, when I’m all alone I’ll give it everything ~