❤…od odnosa priznajem samo one od kojih se teško oporavljate i nakon kojih više nikada niste isti. Od planova imam samo izvesnost da će da propadnu, i to je u redu. Pokušaj ostvarenja je uzbudljiv, cilj najčešće i nije. Cilj je idealizacija, filmski kadar zarobljen u mojoj glavi koji se nikada neće desiti, jer svet i ja oduvek smo na distanci. Fali nam zrno ludosti i zrno hrabrosti.

Kod dobre knjige volim to što se uvek vraćam po još i to što mi budi neku neutoljivu glad. Isto je i sa dobrim čovekom. Ili će bar biti isto kada naletim na njega.

Ova jutra koja me zateknu nespremnu. Julsko sunce i kafa na balkonu. Ne znam da li ste svesni lepote trenutka u kom čujete samo šum mora i lepršavi cvrkut malenih ptica šarenog perja, neometen vrevom ljudskih glasova. Rano jutarnje sunce baca nekoliko laganih zraka na drvenu ogradu i bogumilu u punom cvatu. Ispružim noge na niski stočić i uživam u punom ukusu jake kuvane kafe. Pustila sam Axero – Lights. Lagano. Postoje ljudi kojima će ovaj opis biti sladunjav i suvišan. I postojimo mi koji sklopimo oči i prebacimo se u dimenziju u kojoj toplota sunca miriše na morsku so i sveže breskve.

Nekada su novembri bili moji meseci za pisanje. Sve je dobijalo i gubilo smisao, sve je bilo dobro oblikovano, iskreno i moje. Melanholično. Ne znam momenat u kome sam izgubila novembre i dobila sve druge mesece. Ali sada, kada odradim retrospektivu i prošetam ovom svojom “ponoćnom” avenijom shvatam da je “Midnight” jedan od mojih najuspešnijih hirova, a jako sam hirovita.

Kada sam bila mlađa uvek sam tražila stanje stvari. Povod ili smisao. Mnogo toga u mom životu je izgledalo kao loš sticaj okolnosti i vremenom sam prosto prestala da tražim suštinu u svemu. A onda su se desile korenite promene i počela sam da se pitam da li postoji neka svrha mog života, nešto čega nisam svesna?! Uglavnom verujem u sudbinu i neku predodređenost svega, i nije pitanje DA LI već KADA. Možda sam samo na sudbinskom putu koji još uvek ne mogu da shvatim?!

Toliko dugo pišem i uvek ostajem nedorečena. Zabaviti sebe i druge nekim trivijalnim stvarima savršen je način za dobijanje suštine u tišini i intimi sopstvenih misli. Ako mene pitate, samoća je luksuz dostupan samo ako se za nju grčevito borite. Samoća je vreme. Čisto, destilovano.

Znate kako sam shvatila važnost vremena?! Kada odem na trening, imam normu od 7 sekundi vežbi na gredi postavljenoj na visini od 2.3m. Sedam sekundi. Da odradim bez greške ili da polomim svaku pojedinačnu malenu kost u zglobu/telu u samo jednom neproračunatom pokretu. 7 sekundi. It’s all it takes.

Estetika. Sve u mom životu podređeno je mom ličnom kompasu za lepo. Dobro upakovano, prijatno za oko, hedonizam u svom najboljem izdanju. Pa ipak, umem sasvim iskreno da priznam – sve su to sulude površnosti. Trivijalne sitnice bez težine i značaja koje ljude sa druge strane mojih zidova ostavljaju sa zavidnim brojem upitnika.

• • • • • • • • • • •

Off topic misao ovog jutra:  Smrtni smo i hvala Bogu na tome. Zamišljam kako zaranjam prste u taj neki smisao, a smisao nešto poput šećerne vune – i oližem prste u slast. Preživim. Istine su uvek jednostavne. I oduzimaju dah. A baš bi bilo naivno da se nadam mirnim morima kad mi je i srce samo oluja. Kada nedostaje delić, sve što mogu je da sačekam. Čekam i znam da će se sve razjasniti. Tako ja jednoga dana možda više ne budem zima i duša mi ne bude novembar. Možda budem osunčani jul u rano jutro, i budem mirisala na breskve i morsku so…