❤…stojim na litici, na steni koja se nalazi nasred okeana i u ruci držim ružu. Onu koja mi je poklonjena za neki bitan datum, koja je dugo stojala u mojoj sobi, potpuno osušena, čvrsta i prelepa. Samo što je sad bila sveža u mojoj ruci, krvavo crvena. Strastveno crvena.
Oko mene je beskrajno modrilo besnih dubina i sve što dobijam je beskraj.

Prilazim neobaveznim korakom malo bliže…posmatram od pene bele vrhove sitnih talasa ispod mene…i more je besno. Krenem rukom, rešena da bacim ružu i odem ali se setim – tu sam sama i ta ruža je sve što imam. I nemam gde otići. Ja stojim na vrhu zastrašujuće crne hridi usred nedođije…nemam čamac, brod niti splav kojim bih mogla odavde otići…
Nebo iznad mene sive je boje. Trbušasti oblaci dobijaju modro plave tonove i znam da sam razmišljala kako će ubrzo početi kiša…moram zaštiti tu ružu ako ne želim ostati sama.

I onda je počelo. Nisam nikada pre doživela nešto takvo. Grmelo je, gore, iznad mene. Munje su parale nebesko prostranstvo ispred mene i lilo je tako silovito da me je bacilo na kolena ne dozvoljavajući mi da ustanem. Svaki put kada bih poželela i pokušala podići glavu, silina kiše me je vraćala na kolena, lica bližeg oštrim stenama nego što je moj duh bio blizak meni samoj.
A ja nisam osećala strah. Znala sam da tako mora. Ali sam besnela!
Znala sam da sam tu upravo zbog te ruže! Ja sam nju štitila, ja sam pazila da se njoj nešto ne desi. Nju sam želela celu! Zbog nje sam žrtvovala sebe, imala posekotine na kolenima i mokru haljinu, na steni sa koje nije bilo izlaza. Počela sam da udaram i lomim cvet, sve silovitije udarajući njegovim laticama o grub crni kamen, natopljen kišom, izgubljen u večnosti. Izgubljena i ja sa njim. I tu se ništa nije moglo. Kao ni ruži.
Ona je bila cela a kiša je i dalje padala. Valjda joj je godio osećaj postojanja vode na laticama i listovima. Nisam imala izbora, nego da ostanem klečeći baš tu gde sam bila.
A ljubičaste niti su i dalje cepale nebesko sivilo svuda oko mene, noseći sa sobom potmule zvuke grmljavine.

Sedela sam i razmišljala. Pitala se kada će neki od tih gromova završiti sa mnom. Kada će prestati da lije. Kada ću postati ništa…
Razmišljala sam, da…odakle je ta ruža došla u moj život…šta ja sa njom radim tu? Šta nas je do tu dovelo? Ako smo nekako stigle, nekako moramo i otići, zar ne?
I onda je počelo. Oštar bol u glavi. Mnogo oštrica koje mi paraju unutrašnjost lobanje pretvarajući mi mozak u kašu i jaka mučnina zbog koje samo želim da ležim i ćutim u mrtvom mraku. Ili udaram glavom o zid, mada to definitivno ne bih osetila. Moje migrene su učestale i uporne.
Sećanja.
Neka za koja sam mislila da su zauvek potisnuta.
Vraćaju se. Ovde, odakle nemam izlaz. Dok razmišljam kako da se spasim i odem.
Naviru. Dugačak hodnik i svetla koja se pale u nizu. Sa svakim novim svetlom dobijam po jedno sećanje više…nigde kraja.
Postala sam netrpeljiva, nervozna…i više nego besna.
Udarala sam golim rukama po bezosećajnom kamenu ispod mene, pokušala uhvatiti kišu koja je samo pojačavala bol mojih rasečenih dlanova i cepala fini satenski materijal sa sebe…a ljubičasta je bila moja omiljena boja…kao Ponoćno Ljubičasta…kao Boja Ponoći… Kao Midnight Plum.

U jednom trenu sam se zapitala koliko sam dugo na tom mestu…činilo se kao večnost…kao milion godina…bila sam umorna, ljuta, besna, iscrpljena i tužna. Nije bilo načina da prekinem tu agoniju.
A onda sam je videla. Ružu.
Osušila se!
Bila je suva onako kako je pamtim iz svoje sobe…mora da je prošlo mnogo vremena…
Podigla sam je levom rukom…moje posekotine već su skoro zarasle.
Pokušala sam da se setim međuperioda. Ništa…

A onda je kiša prestala da pada. Još par munja zaparaše nebo i povukoše svoje svetle pukotine. Nije više ni grmelo. More nije divljalo, postalo je za nijansu bistrije. Duvao je blagi povetarac i oblaci počeše da se razmiču. Videla sam maleni zrak sunca koji se probijao kroz oblake, negde daleko ispred mene.
Ruža! Držala sam je u ruci, grčevito želeći da je sačuvam kao uspomenu na ovo nevreme! A vetar je lagano skidao laticu po laticu sa nje. Malene crvene latice su odletele i sa njima i sećanja.
Otišla je bol. Ostalo je samo par kapi rose na mom licu.

I neki čudan zvuk.
Otvaram oči.
Pre samo 5 minuta odložila sam alarm i ustajanje.
Da li je moguće da je ova agonija trajala samo 5 minuta?
Jer činilo se da je trajala dobrih 5 godina.

Par kapi rose sam ponela iz sna. Nesvesno.
Našla sam ih na svom krevetu, obloženom kraljevsko ljubičastim nijansama.
Bila sam besna, ljuta i povređena. Kao da mi je oduzeto nešto lično moje.
U jednoj malenoj sekundi sam želela to “svoje” nazad.
Svako ko kaže da se moj bes može kontrolisati a moja sujeta zadovoljiti – greši. Bliži mi je osmeh od one uspravne bore na čelu, ali sam i ja bliža 9. krugu pakla nego što ću ikada biti anđelima…

Ugledah maleno pisamce na dislpeju, nešto za “Dobro Jutro”. I setih se: ja sam to “svoje” odavno pustila.
Sanjam lucidno, krvavo i teško. Ali da, još uvek sanjam istinu.
A istina je – koliko god da ću ja zauvek voleti ruže, one već odavno nisu moji omiljeni cvetovi.
Lepe su, ali…ja se sa njima uvek osećam kao usamljenik u ništavilu, bez šanse za spas ili beg.
A to je upravo ono što više ne želim.

Ustala sam ovog jutra iz Kraljevsko Ljubičastog Satena i ostavila ga na mestu.
Ja, ipak, volim Ljubičastu.
Samo ne znam da li je Ponoć još uvek moje omiljeno doba dana…možda Jutro preuzima vlast.
Možda više neću biti Midnight Plum.
A možda, samo možda ni…ma…pssst…❤