❤ Midnight Plum: Graciozno Mrtva (kraj) ❤

❤…i eto, šta još da ti kažem?
Stigla sam do kraja ove priče. Ovde ću je završiti…

Ubedila sam te da je ovo priča o meni. Ubedila sam te da sam te upoznala sa sobom. Počela sam knjigu rečima: “Ovo je moja priča”. I tu sam te malo slagala, tu si ti malo naseo. Jeste ovo moja priča. Ali o Njemu.

Ti si mi drag i, o, uvek ćeš biti. Ali ja sam divlja u srcu, otrovna u krvi a On…On je jedini lovac koji me je makar na kratko pripitomio. On je bio razlog mog disanja, način mog razmišljanja… On je bio moja plazma, voda, moja ćelija. On je krivac što sam uopšte ikada i napisala svoju malu ispovest…O ne, nemoj me tako posmatrati! Ne sad! Jesam licemer, ali da, značiš mi!
Ipak, ne…sve i da si najbolji na svetu koliko On za mene jeste najlošiji, nikada, nikada nećeš imati Njegovo mesto. Ma, sve i da si poslednji. Ja sam položila svoj zavet jer sam sigurna u njega: do kraja mog života ni jedan muškarac me neće imati kao On. Sa njim sam bila potpuna. On mi je oteo nevinost iz očiju i iskrenost iz emocija. On me je naučio da lažem i obmanjujem. Da ti dajem istinu na kašičicu i puštam te da puzle sklapaš negde između redova.
On me je naučio kako da te zavedem, da te nateram da me voliš, da ti ukradem srce pa da ga gazim…ne umem drugačije. Pustila bih te da mi staviš ruku na srce. I ne bi osetio puls. Jer nemam više ni to.

“Midnight Plum” jeste moja ispovest. To jeste boja glasa najdražeg imena. To jeste boja ponoći. I možda jeste boja mog života. I možda je i boja prave ljubavi.
Mnogo bitnije je to da sam “Midnight Plum” ja. Sada sam ja boja ponoći. I ti, ni bilo ko drugi, nisi taj koji će mom životu vratiti plavu boju i vrelu krv u venama. On jeste moj dželat. Ti nisi moj Anđeo Čuvar.
A ja…ja sam posle Njega beskrvna, tiha, divlja i svoja.

Graciozno Mrtva…❤

❤ Midnight Plum: Buđenje (uvod) ❤

❤…nikada nisi, zapravo, mislio da će “Midnight Plum” imati nastavak, zar ne? Nisam ni ja. Onda sam shvatila da postoji i život nakon smrti.
Ovoga puta ti se neću predstaviti. Znaš me već. Upoznao si me u veoma čudnom trenutku mog života. Umrla sam, Graciozno, mada sam u poslednjih par redova ostavila dušu da pluta negde iznad. Sada sam došla po nju. Vraćam se po svoje. “Buđenje” će nastaviti moju ponoćnu sagu. Moju.
Mnogo puta sam se zapitala da li sam ispravno postupila kada sam odustala i otišla… Sada znam da jesam. Odluke zbog kojih te duša baš, baš boli i kida se uvek su ispravne…

Graciozno Mrtva ❤

❤ Midnight Plum: Buđenje (kraj) ❤

Ma, volim te, ludo! Volim te, iskreno, ludo, NEPONOVLJIVO. Svaka je ljubav, na svoj način, neponovljiva. Ali uvek će postojati nit koja čini razliku, i to nije do tebe. Ona fraza: “Do mene je” sada dobija značenje. Volela sam njega, moj prvi otkucaj srca u srcu, moje prvo buđenje u dvoje, moju prvu suzu, volela ga toliko jako, toliko magično, da sam sa njim varala ceo svet, varala sebe. A on je prevario mene. I tu je umrla ona detinjasta ja. Tada se rodila žena u meni. Ne umem te voleti nevino, kao dete. Ne mogu, jer imam lekciju, iskustvo. Mogu da ti pružim iskrenu ljubav zaljubljene žene, mudre žene, oprezne žene…žene koja ima prošlost…mogu da te volim umom, mislima, molitvama, telom i usnama žene. Samo nikada više detinjastim srcem i lakim pogledom…uzmi ili ostavi, ludo…❤

❤ Midnight Plum: Tajne Irija (kraj) ❤

❤…sedela sam tu, u kolima, posmatrajući, po ko zna koji put, pun krug Meseca, visoko na nebu. Stojala sam na granici između svetova. Staro, srednjevekovno groblje iza mene, pomalo bizarno mirno mesto koje obožavam. Pogled na savršenstvo zaliva ispred mene. Prošlost i budućnost, podeljeni tankom linijom sadašnjosti…

I sad, rekla bih ti svašta za kraj, a znam da ne bih iznela suštinu. Zato ću ti samo reći prostu istinu: bilo je ovo nezaboravno putovanje za mene! Ponoćna vožnja po zavojitim putevima (početka) života. Putovanje na kome sa naučila mnogo. Da volim, da ulažem, da rizikujem i dobijam, da gubim i da to radim dostojanstveno, da se radujem, da patim, da plačem, da volim svoju melanholiju, da plešem tango sa tugom pod punim Mesecom, da igram čarlston sa srećom kad nam je obema dobar dan. Naučila sam da život najčešće nije samo ono što vidimo, a jednako retko je i samo ono što želimo. Naučila sam da još uvek rastem, i da ću, dok god sam živa, pomalo rasti svakog dana. Da još uvek učim i da ne znam ni malecki deo od onoga “sve”.

Prolazimo jedni drugima kroz živote. Ostavljaju tragove na mom, ostavljam tragove na njihovim, složimo se kao puzle, mimoilazimo se, ćutimo se…živimo se.

Ali, najveća lekcija od svih naučenih na ovom putovanju, a sve su mi velike, i sve su mi bile teške za primene u praksi, jeste da ne moram da budem savršena. Ni po čijim modelima. Pa ni po svom, na kraju. Jednom sam želela da se uklopim u nečiji model savršenog, i tada sam izgubila sebe. Tada sam umrla. Graciozno, naravno, jer samo tako i umem. A kada si mrtav, nikome i ne trebaš. Kada telo umre, duša napušta telo i odlazi u druge svetove, na neka nova putovanja, u neke nove avanture. Ali, kada je čovek živ a mrtav, tada je samo prazna ljuštura školjke koja je možda mogla napraviti biser. I to je strašno. Strašno je kada je čovek prazan iznutra… Da sam ja ostala na onoj strani, nikoga ovde ne bi bilo ko bi voleo kišu u proleće i ko bi ti objasnio da magija postoji u ponoćima punog Meseca.

Ponoć je ovde, dragi moj čitaoče. Mesec je pun, i vilenjaci su izašli da podele obuću siromašnima. Ista je dužina dana i noći, i samo toga. Prošlost mi je kraća od budućnosti, a i ovaj trenutak sadašnjosti već polako odlazi u prošlost. Vreme je relativno, ali brzo prolazi. Zato, Graciozni moj čitaoče, leti na krilima vremena, punom brzinom, svom snagom, pa kada se zapetljaš u grane visokih krošanja – nauči da se spustiš bliže zemlji i leti, leti dalje! Greši, iskreno greši, veruj da radiš pravu stvar dok praviš sve greške i kasnije veruj da ih na pravi način ispravljaš! I opraštaj. Jer, ja sam svom prvom buđenju u dvoje oprostila. Što me je slomio, što me je naučio da varam i što sam zbog Njega umrla. Oživela sam, jer nije zaslužio da umrem, i oprostila sam. I, oh, koliko mu samo sreće želim!

I to što sada plačem nisu suze tuge. Ovo su radosnice! Ovde, na granici dva sveta, kada su dan i noć iste dužine, ja pružam ruke ka Mesecu i plešem uz imaginarne zvuke neke vesele Keltske muzike. Srećna sam jer sam ja JA, jer sam baš ovakva kakva sam, jer mnogo znam, jer mnogo umem…jer mi je dušu zarobio detinjasti osmeh, čisto srce i otvoren pogled…jer sam slobodna!

Ponoć je, čitaoče. Misteriozna i ljubičasta. Budi se Lada i izlazi iz Irija, sveta mrtvih. Noć je novog početka. Noć je prolećne ravnodnevnice…

Graciozna Ja.
Tara Tr.❤