❤…dolazim ja večeras kući, besna i ljuta što mi je regularni slobodni dan pretvoren u radni, zato što se tamo nekom glavonji tako može. Kažem Vam, imala sam sasvim dobru volju da moj prvi post za 2013. godinu počne extra vedro i happy, baš onako kakvog sam ja raspoloženja ovih dana. I onda mi smrače sve.
I kažem Vam, ulazim ja tako u stan, totalno smorena. Propisno psujem dok se spotičem na samom ulazu, bacam torbu, palim svetlo, i…hm, vidim malog anđela na svom radnom stolu. Poklon od mame. Na pitanje čime sam zaslužila anđelka (osim što stiže Božić) mama mi pusti MMS – piše: “Pronađi razlike” i stoji moja slika sa blago nakrivljenom glavom. Pogledam anđelka, kad ono, i on nakrivio glavu! ♥ Kaže mama, ja sam njen anđeo.
Jeste, velika sam, pa šta?!
E pa, šta reći o mojoj mami, a ne pisati bez prekida sledeća 3 dana?
O tom cokotalu od žene!
“Zašto to tako?! Smanji taj ajlajner, previše je! Kobilo”
“Gde ćeš golih bubrega, Tamaraaaaaa?! (krik iz savane)
“Ovo dete mene izluđuje! Ama, je l’ moraju čarape da ti se slažu i sa kapom?!”
“Kako je mršava, vidi je! (još jedan krik iz savane) Šta majka da ti spremi da jedeš, ‘ajde, reci mi?”
Ljubi je majka!!!
Kad sam bila klinka, imala je rešenje za sve moje probleme. Tako i danas, ponekad, izgubim osećaj pa očekujem da mama reši svako s*anje u koje upadnem. Još uvek je, kao i kad sam bila klinka, moja najbolja drugarica. I više od toga. Najbolja i jedina prava prijateljica. Istina, ne može više popraviti stvari sa par kašika sirupa, kašicom od plazme i mleka, makazama i klupčetom vunice za lutkinu kosu, lepkom za kucine okice, dozvoljavanjem da joj dva sata razmazujem karmin po licu i ne može prišiti raspale delove mog života kao zeki uho od prirodnog krzna…ali ume da posavetuje. Kao niko drugi.
I da divno zagrli kad mi se sve skupi u grlu i suze se samo kotrljaju niz obraze.
Viša sila.
Ja predivno plačem.
Moja mama ima najmekši i najudobniji zagrljaj.
Prosta jednačina.
Ja se zarazno smejem.
Moja mama se smeje još zaraznije.
Jednačina još prostija.
Žena je najpozitivnija osoba koju znam! Mama me je naučila da moram da obuzdam svoj temperament.
Rekla je da nigde neću stići tim svojim “na vrat, na nos” tempom.
Rekla je da sam bezobrazna i prezahtevna.
Rekla je da je “jutro pametnije od večeri”. Da puštam da se prašina slegne pre nego pogledam horizont.
Naučila me je da svako pitanje negde, ipak, ima odgovor.
Da nikada neću znati zašto je nešto dobro ili loše, dok ne prođe vreme.
Mama je kriva što sam opsednuta čitanjem.
Mama me je naučila da, kao i ona, izvlačim liniju eyeliner-om.
Kako da pravim puding (iako sam daleko od savršenstva koje ona spremi).
Još uvek ulaže dosta napora u pravljenje svoje jedinice maminom princezom umesto tatinim sinom. A meni i dalje bolje leže ravne čizme nego štiklice.
Moja mama nije stereotipna. Ide sa mnom u shopping i troši više nego ja. Prosto neverovatno.
Znala je, i dan danas zna, da me natera da promenim mišljenje kada zna da grešim.
Prepozna moje namere, greške i dobre poteze i pre nego ih napravim.

I ne takticizira! Oh boy, definitivno ne takticizira!

“Mama, kako mi stoji ova košulja? Sviđa ti se?”“Gde ćeš s’ tim? Na neki dobrotvorni rad?”
“Majko, imam simpatiju, sviđa mi se …”“Što to pričaš meni, jesi ga šmeknula? Imaš skoro 25 godina, znaš?! M?”
“Jaoooo, mamaaaa…slomila sam ti onu kristalnu činiju…” “Pa kad si smotana kao pereca!”
“Nikako mi ne stoje ove pantalone. Premršava sam za njih.”“Čapljo.”
“Zamisli, X mi poslao sms, kaže: “…”…” “Svašta. Je li on malo idiot?!”
“Aaaaa, vidiii, našla sam ovu knjigu!”“Bože Tamara, popi*dećeš od toliko knjiga!”
“Umreću sama i poješće me mojih 12 mačaka. Maaama…”“Nastavi da glumiš nedodirljivu primadonu pa verovatno i hoćeš.”
“Ma da bre, sad ću ja da trčkaram oko njega!”“Ne da trčiš, samo da se ponašaš normalno i da ga ne mrškaš. ‘ajde, neće kruna s’ glave da ti padne, nije da je imaš.”

Ono što hoću da kažem o njoj je da je ta žena čisto savršenstvo napravljeno od jednakih delova brige, ljubavi, pažnje, nežnosti, sarkazma, grubosti, realnosti, objektivosti, subjektivnosti…kao kameleon, pretvara se upravo u ono što mi treba u datim trenucima, ali ne u cilju umirivanja mog ega, sujete, savesti, želje, već sa ciljem da me gurne životu u kandže i da me na taj način uči životnim vrednostima. I da me, s’ vremena na vreme, nežno zakloni od grubosti sveta i ušuška me u sigurnost majčinskog zagrljaja.
Na kraju, ona je ta koja me je prvo naučila da čitam, bojim crteže a da pritom ne prelazim linije, da ne smem lagati, da nikada ne uradim nikome ono što ne bih da se meni uradi, da ne povređujem ljude iz hira, da obuzdam svoj bes jedinog deteta, da ne mogu uvek biti u centru pažnje, da nije zlato sve što sija.
Tek onda mi je objasnila da je pamuk bolji od poliestera. Da je zebrasto kičasto. Da znanje, obrazovanje i intelekt nikada ne izlaze iz mode. Da tabui ne postoje, samo granice pristojnog. Da granice postoje da se ruše ali ne i da se time gazi nečija teritorija. Da je dostojanstvo, uz ponos i principijelnost, ono čega se u svakoj situaciji MORAM držati. Da patetika nije za mene.
Da se borim do zadnje kapi krvi kada mi je do nečega stalo.
Da je i izgubljena bitka – lekcija. I da ne znači izgubljen rat.
Da ne puzim kada padnem, već da brzo ustajem i idem dalje još čvršćim korakom!

Učinila me je posebnom, drugačijom.
Rekla mi je da mogu do zvezda i nazad.
Rekla mi je da mogu dotaći oblake i nebo.
Rekla mi je da mogu pronaći kraj sveta.
Da mogu. Ali ne moram.
Dala mi je pravo da biram.
A ja sam izabrala da je NIKADA, NIKADA ne izneverim.
NIKADA neću postati ono što ona smatra društvenim dnom.
NIKADA neću dozvoliti da njen napor uložen u mene propadne.

Nekada ću – nadam se, maštam o tome, želim to – biti bar upola dobra majka kao ona.
Ona koja zna šta, kada i kako treba centar njenog sveta.
A ja njoj baš to jesam – centar sveta.
I zameram joj to a ujedno sam – nije što je moja mama, već je zaista posebna žena – preponosna što sam baš njoj sve. Najdraža. Najbolja. Najmilija. Najvoljenija.

Jedva čekam Božićno jutro.
Niko kao ona ne ume napraviti savršene Bajadere…❤

P.S. Mama, hvala za život prepun uspomena, za lekcije, za trud, razgovore, strpljenje, za toleranciju, za praštanja, za razumevanje…hvala za upornost i insistiranje da završavam sve svoje obaveze na vreme, na tome što često misliš za mene i iscimaš me kad god primetiš da mi nešto bitno “klizi iz ruku”. Hvala za krofnice u obliku srca, za prve CDove, za karmine, Labella, štikle…hvala za meke zagrljaje, za poglede razmevanja u masi ljudi, za prećutne dogovore, za odobravanja mojih ludosti. Hvala za ublažene kritike, za “Bibliju za decu”, za Novogodišnje ukrase, za musave dane od šampite, za umazane prstiće od laka za nokte, za “naše trenutke” i za to što mi dozvoljavaš da ponekad i ja tebi budem kritičar.
Mama, hvala što si mi dala život! ❤