❤…noći su hladnije. Napravljene za boho džempere na golim ramenima, za čaj od koga ostaju crveni pečati ispod šolje i za naše prećutane misli.

Zaljubljivanje, ne u ljude i njihov fizički izgled, već u njihove sitne gestove. Ono kako im se krajevi usana izvijaju kada pokušavaju da se ne nasmeju. Kako se mršte kada o nečemu razmišljaju. Ili kako ti objašnjavaju da grešiš. Način na koji ti prkose i na koji ti direktno ukazuju na greške.

19°C i Mesec u rastu. Samo blaga svetlost jedne malene sveće u tami balkona. John Legend, tiho, vrlo tiho. Razmišljam šta da stavim kao pozadinu ovom postu. Topli ukus cimeta. Na kratko samo sklopim oči i malo odlutam…

• • • • • • • • • • •

Sanjala sam sinoć. Gustu šumu i prozračne krošnje visokog drveća kroz koje su se probijali zraci sunca. Sve oko mene je u predivnim zlatno-narandžastim tonovima i odiše mirisima sirove divljine. Osećala sam se dobro, udobno ušuškana u topli kašmir. Šake su mi bile hladne, ali mi je dah bio vreo. Ostavljao je trag na hladnjikavom vazduhu. Nisam mogla dokučiti razlog zbog koga mi srce ubrzano lupa, a u ušima mi bubnji kao stotine bunjeva Bantu-crnaca. Nisam bila uplašena, pa sam, ohrabrena tim novim saznanjem, požurila preko živopisne staze. U daljini se naziralo blistavo, kristalno jezero na kome su se blještavo odbijali zraci zubatog sunca. Malena brdašca hrskavog, opalog lišća, gomilice divljeg kestena i tri srne koje su uplašeno otrčale dublje u šumu. Smešila sam se i uživala sam u tihom vetru. A onda sam osetila isto ono što mi je na početku sna ubrzalo srce. Oteo mi se nekontrolisan osmeh, momenat pre nego sam počela da se otimam, završavajući u gomili lišća koje se raspršilo na sve strane.

Golicao me je. A ja mu opet nisam videla lice.

Stotine bubnjeva Bantu-crnaca…

• • • • • • • • • • •

Lagani boho džemper nije sasvim dovoljan za kasne večernje sate na balkonu. Bar ne večeras. Dodajem sebi sloj flanela sa printom žirafe i grejem ruke na toploj posudi sa čajem. Samo dišem, i maksimalno uživam u oskudnoj svetlosti. Mesec je najblistaviji u noćima rane jeseni. Mislim da će ovo biti jedna od prvih jeseni u mom životu (ili bar u ovom odraslo-zrelom delu istog) koja neće biti samo melanholična. Bar ne na isti način kao prethodne. Ova će nositi dozu neobjašnjivog zadovoljstva i komad neke lične sreće.

Nisam sigurna da ja umem da se zaljubim. Ne u ljude, ni u njihov fizički izgled. U sitne gestove možda. ❤