❤…tih dana oko Nove godine uvek budem na neki sladunjav, srećan način nostalgična. Imam 24 godine i svakim danom sam sve starija i odraslija, i sve svesnija predivnih uspomena iz detinjstva.

Vreme je da se okiti Novogodišnja jelka. Euforija se već oseća negde u vazduhu, ljudi oko mene kao da su ubačeni u 5. brzinu. Ta energija nekako pozitivno utiče na mene. Idu dani a ja ne skidam osmeh sa lica. Razvučem ga “od uva do uva” i baš mi je fino.

Malopre sam zvala tatu. Da mu čujem glas. Ovih dana mi baš posebno nedostaje.
Počnete da živite odvojeno od roditelja, i u početku mislite: “O hvala Bogu, konačno me više neće gnjaviti pravilima kućnog reda!”. Šipak. Ne gnjave više i to posle nekog vremena preraste u “problem”. Nema nikog da zvoca (izvini mama, znaš da zvocaš…ponekad… :p) i niko ne viče na Vas (a moj tata kad vikne…ooo, kad ja dunem i vatru sunem…) i to počne da fali…

Tih dana oko Nove godine uvek budem na neki sladunjav, srećan način nostalgična.
Tata već pomalo ushićeno planira kićenje velike jelke u dnevnom boravku naše porodične kuće. A ja već pomalo ushićeno pokušavam da iscimam slobodan dan da prisustvujem toj “ceremoniji”.
Zapravo, kićenje jelke je moj i tatin staaari ritual…divni ritual.

Taj, dok sam bila mala, strog čovek, oštrog pogleda i vrrrlo isključivih stavova, vremenom je postao moj najčvršći stub “nosač”. Oslonac. Najbitniji muškarac u mom životu. Godine prolaze, a ja nekako sve bolje razumem funkcionisanje njegovog sveta. S’ godinama je sve “mekši” prema meni. I postao je moj najbolji prijatelj.
Sa mamom je, nama, curama, uvek nekako lakše. Prirodno ti dođe da ti je to najbolja prijateljica koja neizostavno učestvuje u svim etapama tvog života i zna i najsitnije pojedinosti o tebi. Mama je osoba koja će te, gde god da kreneš, na kraju dočekati raširenih ruku, sa šoljom tople čokolade i najmekšim zagrljajem koji znaš.
A sa tatom…e sa tatom je drugačije. Komplikovanije.
Tata je taj koji odlučuje:
“Da si kući do ponoći!”
“Nemoj SLUČAJNO da si popila nešto alkoholno!”
“NEMA MOMAKA DOK SE NE ZAVRŠI SREDNJA ŠKOLA. I FAKULTET!”
“Koooje obrve da počupaš?! Jesi normalna ti?!”
“Štikle?! ŠTA ĆE TEBI, ZABOGA, ŠTIKLE?! PA IMAŠ SAMO 17 GODINA!”
“Sa OVIM izlaziš?! Šta će mu ta minđuša u uhu?! Jesi sigurna da nije gej?”
Poznato, a?
Poznato, poznato…
Ali prođe i ta srednja škola, i taj fakultet se izgura, negde između i prve ljubavi i čupanje obrva, i ponekao mrštenje zbog toga, padne po koji šamar, malo lupanja vratima i po neko: “Ti si čovek neandertalac!!!” i onda jednog dana shvatiš: želiš tog čoveka u svom životu duuugo, što je duže moguće…može li zauvek, Deda Mraze? ♥

Da ne bude zabune, nije on baš uvek bio mrgud.
Kažu da sam kao klinkica od 2 godine znala da se upiškim i da dođem ujutru kod njega igrajući mu, da ga odobrovoljim, pre nego dobijem po guzičici jer nisam prijavila situaciju. Malo me je blam da Vam ovo kažem, ali tako je to sa bebama. Jeeeste, bila sam i ja mala.
Pravio mi je kikice, kad sam malo poodrasla. Mama nikako nije uspela da objasni čoveku da pletenica vapi za tri pramena kose. Njemu su po dva uvijena jedan oko drugog bila sasvim dovoljna.
Jela sam jaje “na oko” samo zato što tata zna kako da ga isprži a da ono bude ružičasto.
Imao je strpljenja da otkrije šta su “buroge”. Neke pantalonice na tregere, koje su imale dugmiće u obliku kornjačica. Valjda su meni to bile: “Buu, babaroge”, al’ bitno da sam ih ja volela i da su morale da se pronađu u trenutku kad se jaaaaako žurilo sa izlaskom iz stana.
Kažu da sam ga posebno izluđivala učenjem prstića. Kažiprst je uporno bio: “Prst” ili “Prst prst”. Tek, nikako kažiprst. Kaže tata: “Kaži kažiprst, Tamara. To je kažiprst.” – a ja ga gledam belo i mrtva ‘ladna kažem: “Prst. Prst, prst!”. Bistro dete, skapirala sam sama posle nedelju dana šta radim naopako 😀
Dan danas je tata jedina osoba koja ume da pronađe čizme koje će SAVRŠENO da “legnu” uz moju odeću. Ako ništa, bar uz onu, “znaš onu” majicu…

Obožavala sam i još uvek obožavam Nove godine.

Mama me je vodila u kupovinu novih ukrasa za jelku. Ovde staklena jagodica. Tamo ljubičasti grozd. O, mali plišani Beba Mraz sa cuclom. Srculence. Zvezdice i mesec.
A tata…tata bi sve to uzeo kad se stigne kući, napravio mi gomilu hot-dogova (što više mogu da pojedem, samo da sedim mirno i ne ometam ga u zabavi), seo me u udobnu fotelju naspram sebe i u stan uvukao preogromnu jelku. Bar je meni onako maloj uvek bila gigantska.
I onda bi natenane radio. Znali smo tako po ceo dan. Tata stavlja ukras po ukras na jelku a ja pokazujem gde šta ide…i stavim i sama po neki kad me on podigne iz fotelje i kaže mi gde će se odlično uklopiti. Strpljivo me je po 3 minuta držao visoko gore dok se ja smislim da konačno stavim vrh na jelku. I puštao mi crtaće dok je on stan oblagao lampionima.

Eto, zato ja volim Nove godine.
Što još uvek imaju pomalo vate na granama jelke, kao, sneg.
Što još uvek održavaju moje i tatine stare rituale.
Što znače najsrećnije doba godine.
I što tata još uvek želi veliku jelku! ❤

Dok smišljamo idealne poklone za praznike, držite mi palčeve da dobijem taj slobodan dan više. Ipak ne bi valjalo da propustim tradicionalno stavljanje ukrasa na vrh jelke…❤

P.S. Tata, hvala za način na koji si me učio životnim vrednostima, hvala za način na koji mi pokazuješ greške koje pravim i za strpljenje koje pokazuješ dok zajedno sa mnom ispravljaš sve moje krive Drine. Hvala za razumevanje pokazano mojim uzburkanim tinejdžerskim godinama, za adrenalinske injekcije koje mi daješ svaki put kada mi ambicija i volja posustanu, za savete “iz muškog ugla”. Hvala za prećutane ali pokazane stavove kada si mislio da pogrešno biram. Hvala za poštovanje i toleranciju vremena koje mi je trebalo da uvidim te pogrešne izbore i ispravim ih. Hvala što si moj najčvršći oslonac, što pokušavaš da stvari sagledaš iz mog ugla i da me razumeš i što se trudiš da mi približiš svoje stavove.
Iznad svega, hvala što si najbolji tata na svetu i što nisi odustao od mene u trenucima kada je izostala podrška svih drugih ljudi.
I hvala što znaš da mi odabereš savršenu obuću ❤

P.P.S. Neee, nisam zaboravila na mamu. Mama obično pravi bajadere dok mi, muški (?! 😀 Ipak sam ja tatin sin hahaha) obavljamo teži deo posla. Ali odmah posle tatine Nove godine, ide mamin Božić…mama, ne budi ljubomorna, znam da me čitaš. Pišem ti post za nedelju dana, I promise…❤ :)))