~ Ne možete sprečiti život da bude zbrkan. Prebolite. To. Već. Jednom. ~

❤…preklopi se u glavi i vratiš se kući iz grada, nenajavljeno. Skineš štikle, ugasiš svetlo, pustiš muziku i isključiš telefon. Skineš šminku i ostaneš dražesno bleda. Lepo je. Razmišljam, danas sam bila srećna zbog malo sunca i nekog svežeg cveća u fišeku od novina. Dobro je znati da me još uvek umeju radovati male stvari. I da su mi, tako male, zapravo velike. Lepo je. Hvata me melanholija; ona slatka mučnina sa kojom najlepše funkcionišem. Pomalo razarajuća a najdraža. Lepo je.

Tragikomično je: večito se zaglavljujem između dobrih namera i loših odluka. Kada vam je to lični opis, uvek vam tu i tamo zatreba flaša vina i osama, sebično i bahato. Malopre dok sam se vraćala kući, svratila sam u market na velikim semaforima. Umesto vina pokupila sam ❝Huga❞ i kutijicu ❝Raffaella❞. Jer, mali lični hedonizam. Kada mi misli i emocije postanu anemične, uvek se mogu osloniti na potrebu da ugodim sebi. Razmišljala sam kratko o tome kada sam i kako zavolela sebe? Nasumična misao. Sreća (ima hiljade nivoa). Relativan pojam. Individualni osećaj. Univerzalna potreba. Ugoditi sebi. Dakle, hodam tiho kao mače. Isto tako i kijam. Imam bademaste oči i iza njih univerzum. Kada sam ljuta na čelu mi se pojavi žila debljine prsta. Kada sam tužna oči mi postaju staklaste. Kada sam besna – uragan sam. Kada sam zadovoljna – najlepša bonaca. Uvek me je više brinulo šta ću ja sutra misliti o sebi nego šta će drugi ljudi pomisliti. Zato mi nije problem da uvek kažem ono što mislim. Odolela sam mnogim iskušenjima i porocima; večito gladna za novim iskustvima, za novim informacijama, za novim pogledima, za novim predelima, za novim knjigama…pomalo kapriciozna, istovremeno srećna i tužna i to je moj život. I još uvek pokušavam da shvatim kako je to uopšte moguće. Sa obešenjačkim osmehom na licu koji govori 4 jezika, nije me teško voleti, jer svega više imam na levoj strani. I tu sam već pomalo pobedila…

• • • • • • • • • • •

21°C je pozivao na poljupce, bosa stopala, raširene ruke u vazduhu i osmehe do šestica. Oni beli cvetići, kao kokice. Petak. Jedna pesma na repeat. Osmeh isto na repeat. Sjaj u očima takođe.

Savršen dan. Trebalo ga je shvatiti sasvim lično.

• • • • • • • • • • •

Pre malo više od godinu dana smo tata i ja sedeli i delili pivo. Pričao mi je o svojoj mladosti i događajima od pre 30+ godina. Pregledali smo neke požutele fotografije i ja sam mislila kako mi se duša nikada nije tako lepo smešila kao te večeri. Sada mislim kako izgleda da je uzaludno boriti se protiv poretka stvari i dešavanja. Kada pomislim na oca i proteklu godinu, mislim o tome kako se život može promeniti u treptaju oka. Sećam se, najlepša misao koja me je ikada zarobila bilo je shvatanje da će se najlepši momenti mog života tek desiti. Sada, ista ta misao je i moja najtužnija, jer on neće biti tu da ih podelim i sa njim. Sve što imamo je sadašnjost. Zato, nikada ne oklevajte da kažete drugima šta osećate prema njima. Mislite da oni to već znaju, a možda ne znaju, i možda bude prekasno…jer, ako ne ide po planu, ide po sudbini…

Sinoć su me mučili snovi, lucidni i mračni. Razmišljam, malo šta je tako oslobađajuće kao kada spasite sebe jednostavnim činom buđenja.

Svi mi imamo priče koje nikada nikome ne govorimo. Onda, vreme ne bi trebalo predstavljati ni prepreku ni granicu. Nema granica osim ako su u vama…❤