~ Nepodnošljiva sam do granica ludila. To je sva istina o meni. Prelepa je. ~

❤…mlad Mesec. Uvek se teško nosim sa svim Mesečevim menama. Kada se zapetljam i ne umem da dovršim red ili dva – vozim. Vožnja po zalivu uvek, baš uvek ima odgovore.

Prelepa sam sebi kad god sam maksimalno sjebana. Valjda sam tada najmanje zainteresovana da glumim nešto što nisam; prosto budem ja.

Mart je mesec Buđenja, poslednjih pahulja, lala, oštrog vazduha, mesec kada cvetovi na drveću izgledaju kao kokice, na Mediteranu je uglavnom mesec južine ali generalno – to je mesec kada sve ponovo oživljava. Rekoh, budi se Lada i izlazi iz Irija, i sa sobom donosi promene. Nekako, ne možete da se ne radujete promenama. Tako znate da ste živi.

Noćas, inače, nisam sklona filozofiranju. Lenja sam sa razlogom. Svet (ili je to bio Život?!) je meni udovoljio na tako mnogo načina. Besanim noćima, izlascima sunca, letnjim pljuskovima, pamučnim oblacima, raščupanim punđama, divljim ljudima, nasmejanim licima, slanim suzama, pastelnim zalascima. Bilo je tu neke suštinske tuge, bilo je samospoznaje, prihvatanja i nekog grljenja sebe, iskonske slobode, sendviča iz lokalnog dragstora, apsolutne sreće, dobrog vina, odličnog seksa, idealne muzike, pravih reči, loših lazanja, pogrešnih ljudi u pravo vreme i obrnuto. Oh da, obrnuto. Pravih ljudi u pogrešno vreme. Udovoljeno mi je na tako mnogo načina. Ne bi bilo pristojno filozofirati o strastima i emocijama, zaista. Treba da ostanu divlje i neotuđene.

Kada sve razumeš a ne umeš da objasniš, sve ti je jasno i to je takav hendikep. Kada bih morala da obojim ovu noć, pobacala bih po njoj nijanse smaragdno zelene i ametist ljubičaste. Umela bih da mu se predam krajnje iskreno i ženstveno, i verovatno bih mu plakala u zagrljaju. Postoje neke tame i tuge u ljudima koje niko nikada neće osvetliti ili razumeti. Posedujem nekolicinu.

Ja sam dete Meseca. Tama koja zasija pod zracima sunca. Kada stignem tamo gde sam krenula i parkiram ispod malog srednjevekovnog groblja, pre nego pogledam panoramu zaliva – ja sklopim oči. Imam bujnu maštu, rekoh. Uvek stignem tamo gde želim da naslonim glavu. Udovoljio mi je Svet (ili je ipak Život to uradio?!) i ovog puta. Dao mi je spokoj. Udahnem sećanje na njegov zagrljaj, miris i pogled i malo zasijam…❤