~ Ugašena svetla u sobi i upaljena ona na balkonu ispred otvorenih vrata. To je već nekako mala dobrodošlica proleću. ~

❤…miris sveže ceđenog limuna i vanilinog šećera. I buket ružičastih ranunkula. Telefon na silent; muzika na ugodnih 33% i udoban krevet u purpurnim nijansama. Biti nasamo sa sobom uglavnom znači biti u baš dobrom društvu.

Neko vreme sam posmatrala nijanse purpurne i sive razmazane po nebu, ranije večeras. Razmišljala sam o tome što mi je rekao pre nekoliko večeri; o tome da mi osmeh bolje stoji od te uspravne bore na čelu, ali da mu se više dopadam kada se popne i do očiju. Kaže da su mi oči tužne i da se najčešće smejem samo usnama. Znate te male stvari; male momente? Nisu (tako) mali. Sve što vas u deliću sekunde probudi i natera vas na razmišljanje ne može biti malo.

Dakle, kada mislim o njemu to izgleda ovako: za vrele misli dovoljan nam je hladan zid. Od sve te muzike, ja nekako preferiram zvuk njegovog disanja u mraku. Razgovaramo pogledima i po nekim dodirom, i mislim da nikada nikome nisam bila tako zahvalna na blaženom odsustvu pokušaja da se želja objasni rečima. On je glasan smeh među čaršavima u nijansama sive i tamno crvene. On je pogled ka pučini nekoliko sati pre nego počne da duva jugo; jer jugo nije vreme za rasprave. On je svež početak koji je trebalo odložiti do daljnjeg, da ga ne mogu nikako pokvariti. On je dodir pera na goloj koži, prvi gutljaj kafe u rano jutro i širok osmeh od koga bole smijalice. On je blago drhtanje tela, svrab na usnama i iskričava želja u vrhovima prstiju. Chardonnay poljupci i čvrst stisak oko struka. On je i pitanje i odgovor. I svako prebrzo izgovoreno da, bez kajanja. On je film u kome uživam iako mi niko nije objasnio radnju. Zagrljaj po meri mog tela. Mir po meri mog ludila. On je osmeh očima, čak i kada onaj na usnama izostane. A ne izostaje. On je autoportret prolaznosti i nestalnosti. Od onih koji su tu na trenutak i onda je trenutak prošao…

Sa ove strane realnosti je sve zabavnije. Toliko o meni (a tako je puno).

Razmišljam o svemu tome što vidim a ne bih trebala reći naglas. Prevelik je to teret za moje nagone. Jer, svi smo mi vrlo lako zamenljivi samo su ljudi nekako zarobljeni mišlju o dobijanju garancije za nešto na šta misle da polažu pravo. A realno je da ne možeš dobiti revers za uloženu emociju, kao garanciju da će ti biti uzvraćena. Od svih prolaznih stvari, ta je najprolaznija. Emocija. Zato prećutim sve što vidim. Zažmurim. To je jedini način da prikrijem odsustvo osmeha u očima, i drsko ga zadržim na usnama. Jer nemam više ništa da dodam u svoju obmanu. Prošlo me je tako mnogo toga, kako ne bi i ovo?! ❤


~ Postoji nešto neobično dobro u trenucima provedenim u tišini i mraku, sa ove strane sa koje se vidi sve. Usamljeni svetionik u daljini, jedino svetlo za putnike u tami. Karavan oblačaka koji se lenjo kotrljaju nebom, prošarani svim nijansama modro plave. Par snova koji se još uvek kolebaju – da li da se ostvare ili im je ipak bolje na onoj strani (ne)poznatog? Sa ove strane (realnosti) ne vidi se svemir…

Dakle, grešite ako mislite da je klecanje kolena pokazatelj ljubavi. Jer nije. Ali onaj mir i spokoj koji osetite pored tog nekog bi mogao biti. ~