~ Plan za vikend: biti naga u snažnim rukama i dočekati proleće ušuškana u sigurnost njegovog zagrljaja. Disati duboko sa pogledom na more. Pisati bez metafora; detinjasto i iskreno. ~

• • • • • • • • • • •

❤…opet je to doba godine. Leži mi se ispod suncobrana od trske i listova palmi.  Oseća mi se toplota peska pod nogama i ubrzan rad srca od smeha. Pije mi se limunada i nose mi se čipka i printovi. I njegove ruke oko struka.

Naš krevet je brod. On kaže da voli kada sam (mu) tu. Ja mu verujem kada (mi) to kaže. Prva jutarnja kafa ili čaj dok smo još nagi u krevetu i dodiri po licu uz poljubac za laku noć; to je veran opis njega u mojoj glavi. Uz njega (mi) život postaje savršen. Ne ona vrsta savršenstva gde je sve u redu i nema problema; već ono savršenstvo kada problemi nisu bitni i postanu lako rešivi.

Jednom mi je rekao da imam tužne oči. Zapamtila sam to; ljudi vrlo lako zapamte naglas izrečene istine. Onda sam pre par dana posmatrala našu zajedničku fotografiju, onu na kojoj mi je zagrljajem pokrio čitavo lice; sve osim očiju. I znate šta? Nije neophodno videti mi obraze ili usne. Taj trenutak je ostao sasvim jasno zabeležen. To više nisu iste oči. Imaju neki baš dobar sjaj i smeju se, glasno.

To doba godine. Naše. ❤