❤…sedim na balkonu u totalnom mraku već sat vremena, i sve što vidim je mlad Mesec vatreno crvene boje. Zastrašujuće. I veličanstveno. Ne mogu da se odlučim za samo jedan opisni pridev.

Misli su mi danas malo rastrojene i pokušavam da sastavim sebe. Nekako mi, nekim tupim koracima, do mozga dolazi informacija da sada više nemam gde da pobegnem od sebe. Uvek sam samoj sebi tu. A to mi je, najčešće, problem.

Nalazim se u kući svojih roditelja i večeras nisam uspela da izbunarim vino samo za sebe. Zato sam napala “Bavariu”. Damski.

Napomena: Dok sam iskuckala ovih nekoliko redova i upakovala ih u gramatički ispravne redove, Mesec je, u nepunih 5 minuta, nestao sa neba. Ne vidim ga! Ne, ne radi me “Bavaria” i ne, nije prošlo više od 5 minuta. Prosto je neobično crven i čudan…

Što me, dalje, dovodi do pitanja koje mi se baš i nije motalo po glavi kada sam se pripremala za ovaj post: “Da li nam šanse i ljudi jednako neprimetno nestaju iz života?!”

Tamo negde, preko pučine, ili bar preko jednog komadića pučine, vidi se svetionik. Uvek sam se pitala kako tačno svetionik izgleda iznutra?! Da li ima te visoke twisted stepenice? Da li postoje spratovi ili prosto uđeš dole, popneš se tim “uvrnutim” stepeništem i zasedneš na jednom jedniom nivou – gore?! I kad stigneš gore, kako odatle izgleda napolje? Zamisli, popneš se u neki veliki svetionik, i tamo nađeš stolicu za ljuljanje, udoban jastuk, dvogled i oko sebe vidiš nekoliko hridi i beskrajno prostranstvo vode. I noć. I Mesec. Pun Mesec. I čuje se šum talasa.

Na neki način sam melanholična i nezadovoljna noćas. Ne mogu da prestanem da mislim na Njega. I na sve “da li bi moglo” i  “šta bi bilo” i “kako da bude”. Neka, tako, prosečna, glupa pitanja koja ostaju da vise negde u vazduhu bez ijednog jedinog odgovora. Mizerno pomalo, zar ne? Mizerno je, indeed. Mogu da imam neke njih bez imalo muke, a tom nekom koga jedino i želim pored sebe mogu da poklonim samo misli. Samo mizerno mnogo misli, onoliko koliko može da stane u onaj deo mog dana u kom sam budno svesna svega. A koliko mi se čini, u poslednjih nekoliko noći, i u onom delu u kome sam poprilično lucidno uspavana…malo je merde, da vam iskreno kažem. Možda malo više od “malo”.

Tu, iza komšijskog zida, čuje se pevušenje nekog zadovoljnog glasa i prigušen smeh. Dole, preko pruge, čuje se ludnica od house muzike i raskalašnih grupa tinejdžera. U daljini stoji samo malo svetlo nade za noćne putnike – mali svetionik. I negde iza oblaka se krije i jedan mlad Mesec crvene boje. Ne vidim ga, ali malopre je bio tu. Mora da se krije…

Uopšte nisam primetila nekoliko ključnih momenata u svom životu. Nisam primetila kada je jedna vrlo bitna osoba trebala moju pažnju i pomoć; nisam primetila kada se nešto solidno pretvorilo u odlično i ozbiljno pa opet potonulo do dna; nisam primetila kada mi se nešto mnogo bolje ponudilo ni kada sam ga bezdušno odbacila; nisam primetila kada sam i kako povređivala ponose, odbacivala dobre želje i ispratila dobre ljude. Bože, rekla bih da se kajem, ali se ne kajem. Radi me malo sujeta i malo sam zbunjena, ali…nije mi žao. To vam je nešto kao kad imate pticu koja vam se ne dopada, ali je držite u kavezu jer je tome namenjena. A zar nije mnogo više fer otvoriti kavez i pustiti je?! Zaboga, ne želite pticu, pustite je da ide negde gde će se izlečiti od vašeg neprihvatanja i gde će naći svoju sreću, let i slobodu. Možda sam ponekad i bezdušni skot, ali bar nisam suštinski sebična. Ne vezujem za sebe ljude koje ne želim tu.

Još bitnije, ne vezujem ni one koje istinski želim.

Kojom se to logikom vodimo kad uspemo da propustimo sve bitne stavke? Ili da ih previdimo? Onom po kojoj je najlakše stvari strpati pod tepih i praviti se da nisu tu? Taj luksuz koji dopuštamo sebi slobodnom nedeljom ujutru, da provirimo ispod jorgana, namrštimo se časovniku pored kreveta i samo nastavimo dubok sanak okrenuvši se na drugu stranu?! Indeed, najlakše je okrenuti glavu na drugu stranu. Mnogo je teže pogledati u oči strahovima…a ja ih imam mnogo. Toliko da se redovno pitam da l’ sam kukavica, ili junak što ih bar ponekad suprotstavim sebi…

I drska sam. Užasno sam drska. I dalje sanjam. I želim, i maštam. I zamišljam.

“Bilo je lagano, prohladno veče. 13. jula 2013. godine. Tek je izašla ispod tuša, mirisala je na roze božure i egzotičnu papaju. Neobičan spoj dva sasvim suprotstavljena mirisa, ali su se na njoj borili ravnopravno. Kosu je uvila u jedan od onih belih, paperjastih peškira. Ćutke je preturala po torbi i pronašla paklicu pink “Sobranie”. Znam da su joj omiljene kada reši da otvori dušu. Neko vreme je preturala po baru svog oca, ali po uspravnoj bori na njenom čelu zaključio sam da nije pronašla ono što je tražila…na kraju je samo otvorila frižider i izvukla flašu “Bavarie”. U tišini je otvorila, pokupila svoj laptop i izašla na neosvetljen balkon. Čuo sam tupo izvlačenje stolice, zvuk kremena na upaljaču i nakon toga samo lagane zvuke prelaženja prstima po tastaturi. Na tom balkonu je bila sama. Ne. U tom trenutku bila je sama u celom svemiru. Daleka, prazna i sama. I imala je samo jednog, nestabilnog svedoka, ne baš od poverenja. Pojavio se na par sekundi, slan i mali, ali onda je nestao. Da sam je posmatrao tako osamljenu u  nekom drugom trenutku, rekao bih da je kukavica. Ovako sam samo mogao reći da je najhrabrija devojčica koju sam upoznao…”…

I dok sam se, tako, pitala gde je smešten moj svetionik nade u ovoj mojoj beskrajnoj noći, shvatila sam da se srp mladog Meseca popeo malo više na nebu, i stidljivo provirio iza oblaka…hm, mlad Mesec…nešto kao nov početak? ❤