❤…ustala sam sa osećajem da će ovaj dan trebati extra dozu ljubavi. Dakle, prženice za doručak i pogled na dokove gde čika sa sedom bradom, u mornarskoj majici na prugice i sa lulom (valjda radi upečatljivosti) slika svoje akvarele. Par galebova lenjo kruže oko onih par brodića koji su doplovili na dokove nosivši kofe pune girica i srdela sa horizonta. Devojka na trgu je iznela sveže nabrano cveće na prodaju, smestivši ih u velike šarmantne metalne kofe pune vode. Van Gogovi suncokreti i svezice svežeg poljskog cveća. Dečak na biciklu pokušava da podigne papirnog zmaja u vazduh dok njegov mali brat uspeva da napravi 4 koraka ka majci pre nego padne na dupence i veselo se zakikoće. U daljini se vidi mali svetionik ofarban u belu i crvenu, stoji ponosno i nadgleda svoju luku. Prelep mali kutak pod prvim zracima jutarnjeg sunca, a ja sam bila suviše lenja da ga zabeležim nekom fotografijom. Uostalom, ne bi bio ni 10inu magičan zarobljen u trenutku bez pokreta.

Nešto me je u jednom kratkom naletu blagog povetarca asociralo na bezbrižne dane detinjstva. Možda je to bio ugao pod kojim su padali zraci današnjeg blagog sunca, možda je to bio neki miris koji je vetar sa sobom doneo (i odneo), možda je to bilo neko sećanje zakopano duboko u podsvesti a možda je i samo dobro poznata stara melanholija koja me hvata svakog avgusta, negde oko Preobraženja. Koliko god se trudim, ne mogu da odgonetnem ni trenutak ni uzrok, ali kroz glavu su mi brzinom munje promarširale slike nekih možda lepših dana, i u grlu mi se skupila blaga potreba da zaplačem za njima. Uvek me pomalo pogodi saznanje da sve ima svoj kraj. Možda ne kao završetak, ali kao kraj jednog ciklusa. To je misao koja na neki čudan, pomalo morbidan način donosi veliko olakšanje…

Volela bih da kažem da je ovaj dan poseban i da je kao takav savršen. Ipak, ni po čemu nije poseban, nije drugačiji od drugih i nije i neće ni biti savršen. Razmišljam kako mi treba mala kućica na samoj obali, odakle se može videti fin zalazak sunca koje tone u more između listova palmi. Da je tiho i da se čuju samo talasi kroz otvorene prozore sa običnim belim zavesama, i cvrkut malih ptica. Da ne moram ništa, samo da dišem. Meditacija misli u skladu sa horizontom. To je moja velika želja za danas. I šaka onih domaćih malina sa grma iza garaže koje sam jela bez da ih prethodno operem, i krijući od mame jer čičak u kosi…

• • • • • • • • • • •

Jutro posle kiše donelo je mokre ulice i napadalo, za tlo zalepljeno lišće; osvežavajuć vetar i pamučne oblačiće na nebu. Skoro kao jesen u najavi. Zatrebale su mi čarape i na jedan kratak momenat pomislih: “Prolazi i ovo leto”… Pomalo tužna misao za jutro posle kiše. Nekada bi me veselila, naivno dečije. Ali sada me asocira na prolaznost svega i shvatih – mnogo se toga u meni promenilo. Moglo bi biti da sam odrasla, ali ja mislim da sam se probudila. I da me vreme nije sačekalo. Nije misao u kojoj se može pronaći ikakva uteha, naprotiv. Ali ja sam pronašla smisao. Niko zaista ne bi trebao čekati na prave trenutke dok vreme prolazi. Dane koji prođu niko nam ne može vratiti, i vreme će ih sebično nositi sve dalje od nas. Zato ih valja ispuniti ljubavlju. Tako, kada prođe i žal za onim što je prošlo, uvek može ostati makar sećanje na lepe trenutke.

To je misao u kojoj se može pronaći komad utehe, jutro posle kiše.

• • • • • • • • • • •

Opet su me mučili snovi. Mesec u opadanju, visoko sa neba je uzeo svoj danak u još jednoj lucidnoj noći, u kojoj sam se grčevito borila za vazduh. Probudila sam se tačno na vreme, pre nego sam stigla tamo gde sam pošla. Probudila sam se baš u trenutku kada sam bosa gazila starom kaldrmom zasutom laticama nekog crvenog cveta, u beloj prozračnoj haljini, na tlu nekog odavno poznatog doma. Mog doma iz nekog drugog života…❤