Razmišljam o tome koliko mi treba promena. Neka životna, suštinska. Mislim se – odakle da počnem? Odrezati kosu?! Promeniti joj boju?! Odseliti se što dalje.

“Tamara, ne razumem zašto uvek biraš teži put?!” – par sekundi sam gledala belo, jer to je najgore moguće pitanje: A zašto ti misliš da ja vidim dva puta?!”

Jer, učenje na tuđim greškama je prečica a koga jebeno zanima lakši put?!

❤…noć punog Meseca. Ispijajući poslednju čašu vina konstatovala sam veliki krug oko Meseca, siguran znak da će ubrzo doći nevolja. Svrbe me želje ispod kože ovih dana. Samo da ne čuje zlo.

Duboko u meni je ničija zemlja i tamo ima mesta za sve. I mogu sve, i biram samo društvo onih koji to i znaju. Sve (svoje) nesavršenosti uredno zapakujem u estetski prihvatljive kalupe, jer sve je u lepoti, a lepota je u neskladu. Pomislim to i napravim haos. Imam život i ne libim se da ga razbijem, jer sam tako u mogućnosti. Kada se distanciram, to ne znači nužno da se odaljavam od ljudi, samo da se približavam sebi.

Nedelja ujutru je za koktel od malina, đumbira i banane. Širom sam otvorila vrata i prozore ka terasi, i navukla prozirne zavese. Blagi povetarac i zraci blagog jutarnjeg sunca pronašli su put do moje kože. Kada se protegnem i saten zašušti ispod mene, pomislim kako bi na kraju svakog pravog puta trebalo da bude more. Treba se poštedeti potrebe da sve ima konkretan cilj i da po svaku cenu bude objašnjeno. Treba skitati po gradovima i ljudima. Nomad u meni razmišlja u sebi: ako ikada ostarim, volela bih da kada pitaju za mene kao odgovor dobiju nešto tipa: ma ok je, skita. Jer, sve dok skitamo negde stižemo.

Neko je rekao da imam dušu staru nekoliko života, a ja se pitam da li znaš koliko već života ne uspevam da se sastavim?! Nekoliko sam živela na ivici razuma, a ni ovaj nije odmakao dalje od te granice između lucida i ludila. Bila sam druidska boginja, bila sam lopov, bila sam žena sumnjivog morala, bila sam mudrac, bila sam voda. Sada sam ono što osećaš. I najbolje i najgore. Jednostavna sam, zar ne?

Kada me pitaju: a kakva je ta tvoja suština?! Neopisiva rečima. Ali može ovako, neverbalno. Grliti se do upijanja. Voleti se do razaranja. Pogledima u oči gledati u dušu. Živeti dane, grliti momente. Razbijati tanjire, što da ne zaboga?! Bosim nogama preko srče do belih čaršava. Jedini smisao pronaći u tome što smo besmisleni. Ma skitati bez mape, bez cilja, bez straha. Stići sebi ili tebi ili meni. Nekim nama. Ne volim etikete, ali one život čine lakšim. Ne verujem u definicije jer one su granice, verujem samo u dobru volju i nedostatak iste. Suština nikada nisu reči. Suština je sve ono što reči ne bi umele da objasne. Iza mog osmeha je sve ono što nikada nećeš razumeti. Suština (svega).

Jedina dobra stvar u svemu je što se retko smejem. Tako je manje stvari koje treba razumeti, zar ne?

Znaš taj osećaj kada se vrtiš oko sebe raširenih ruku? Isto to radi ljubav. Srce ti lupa brže i gubiš ravnotežu. Ako nisi oprezan, gubiš fokus. Stanem pa razmislim i onda (te) sve razumem. Ono što me najviše umara je kad moram po svaku cenu biti neko i nešto i nekome. Treba naučiti biti na mojoj strani čak i kada grešim. Teško je, ali je zanimljivo. Jer ja i kada grešim to je spektakl.

Sasvim je okej da sve zavisi od mene, ali to ne znači da ću propustiti priliku da kucnem u drvo. Što da čuje zlo? ❤