Kad odlučim da volim, taj čovek je nepobediv. 

❤…kada ne znam gde se nalazim – pišem. Pisati znači biti na distanci sa svetom. To je najusamljenija veština za koju se zna. Pišem pa ispljunem srce na izvol’te. Tras. Druga strana je uglavnom u šoku.

Svega više imam na levoj strani.

Ustala sam sa pokušajem da izbrojim koliko smo tačno dana zajedno. 145 ili 150?! Razlika od 5 dana nastala je jer sam ja njegova od 12. uveče ali naš prvi susret desio se 5 dana ranije, kada smo oko 12h pošli na doručak koji nismo dobili i otišli svako svojoj kući oko pola 8 uveče – gladni i iscrpljeni od 7 sati razgovora bez pauze.

• • • • • • • • • • •

Tri sata provedena uz šum talasića, prijatnu polu-tišinu i odsustvo interneta. Moglo bi biti da je ovaj dan završen savršeno. Kad sklopim oči stignem baš daleko.

Pao mi je na pamet stari poštar kojem sam se kao mala radovala čim bih mu čula motor na dnu ulice. Uvek nasmejan, u mornarskoj majici na pruge ispod svoje teget uniforme, ponekad bi ostao na čašici. Nekad bih pomislila kako izgleda kao stari kapetan koji je zalutao zbog pokvarenog kompasa ili usled brodoloma. Deda bi sa njim komentarisao o nadolazećoj sezoni ili poslednjoj utakmici. Ja sam samo živopisno zamišljala svet koji se krije u njegovoj torbi. Pitala sam se da li je neka srednjoškolka dobila razglednicu daleko sa kontinenta od svoje letnje ljubavi ili se možda neka ćerka javljala roditeljima sa odmora u Španiji?! U žutoj koverti bi trebale da budu neke baš vedre vesti od sestre bratu, a u zelenkastim odgovori ljubavnika na prethodno pismo. Koliko li je nasmešenih starica pisalo svojim voljenim muškarcima od kojih su odvojene silom sudbine nekada davno, i istom ponovo spojene, stavljajući svoja pisma u bele koverte sa plavim i crvenim prugicama po obodima?! Koliko je suza spakovano u reči na požutelim hartijama unutar ružičastih koverti? Koliko je sreće podeljeno onim čisto belim, kratkim, sa velikim šarenim markicama?

Kad pogledam gore zaključim da se nebo nekako baš raširi leti. Neko je tamo iza tiho prokomentarisao kako večeras “ide u život”, a ja nisam mogla pomoći sebi – zamislih kako ide vespom duž Italijanske obale. Napred na pučini, par kilometara od obale nazire se maleni brodić. Zamišljam dve siluete i mrežu za ribu. Možda se tamo na otvorenom moru ljuljuškaju na blagim talasima i dele preostale 3 cigarete u paklici. U sumrak pozdrave sunce i opuste se na povetarcu. Kasnije će roštiljati svežu ribu na maslinovom ulju, uz neko domaće crno vino. Mediteran.

Ako smisao postoji onda je na terasama u predvečerje, sa pogledom na more i u nekom obešenjačkom ćutanju uz čašu dobrog vina.

• • • • • • • • • • •

U trenutku dok grmi moje misli beže u tvoj zagrljaj. Nismo se dogovorili šta raditi u slučaju opšte opasnosti?! U slučaju rata? Tuge? Teskobe? U slučaju da mi fali tvoja koža, kosa, vrat, tvoj šapat?

145 ili stopedeset dana adrenalinske brze vožnje. Njegovo: “Polako” i moje: “Ne umem ja tako”; njegovo: “Smeš otvoriti oči” i moje pomalo teško suočavanje sa činjenicom da je otvorenih očiju svet podjednako lep.

Kada se uplašim, zatvorim oči i opipavam ga u mraku. Ispreplete prste sa mojima i blago mi stegne šaku. Strašno me smiruje. Tada sve znam…❤