❤…ležala je u polumraku svoje sobe. Prozor je bio tek malo otvoren i zavese tek malo pomerene, toliko da su jedva propuštale svetlost uličnih svetiljki… Prijao joj je zvuk blagog vetra zbog koga su krošnje lipa prelepo šuštale.

Čekala je.

Disala je plitko. Prevrtala je po glavi gomile slika. Osluškivala je. Osećala. Strahovala. Koliko još gubitaka mora prihvatiti da bi konačno pronašla zagrljaj kome pripada? Izgledalo je kao da je noć savršena za njih dvoje. Za njeno telo koje kao da je pravljeno da se savršeno uklopi u njegov zagrljaj kada spusti svoju glavu negde između njegovog ramena i brade, u onom udubljenju na vratu sa koga bi zauvek mogla da gricka tragove njegovog parfema…

Pa opet, taj osećaj nesigurnosti, ta neka slatkasta težina u grudima, to je ono što je najviše volela. Noć je možda bila i savršenija za taj osećaj koji je volela više od svega, nego za konačne odluke za njih dvoje. Trebao joj je. Želela ga je. Ali trebala je i samoj sebi. A to je neprocenjivo. Pogotovo kad je on nekako njen, a nije njen… Čudna igra reči, pomislila je.

Približila se prozoru i posmatrala nebo. Par oblačaka, vetar koji neprestano duva i jedna zvezda…ona, levo od Meseca. Njena omiljena. Najdraža. Zvezda njenih želja i snova. Njenog života. Ali nije bila sigurna da bi on to trebao da zna.

Njene unutrašnje borbe su samo njene. Teške su, naporne, nerazumljive svima osim njoj, ali su deo nje. Nešto čega se nikada neće odreći. Nešto zbog čega nikada neće umeti da donese odluku o njemu u samo jednoj mikrosekundi. Ili je tako samo u noćima punog Meseca…tada ima konstantnu potrebu da se (samo)dokazuje. Da je bolja od svih. Od svega toga. Da mu je najbitnija. Suštinski najbitnija, jedina bitna. Da joj, u njegovim očima, ni jedna nije ni blizu…da joj, uvek, bezočno, iznova trebaju dokazi…

Znate šta je zanimljivo kod noći punog Meseca? Bude neku nostalgiju i kada ste najsrećniji. Ako ih dugo pratite, usade vam u dušu neku tugu. Sa svakim novim punim Mesecom, tuga raste i raste i postaje sve slađa, postaje deo vas. Imate potrebu da je tu. Ne funkcionišete bez nje. Noći punog Meseca su plačljive, jecave, insomničarske…lucidne, u najboljem slučaju. Strašno su tužne. Prelepo su tužne. Slatkasto tužne…

Ubiće me noći punog Meseca…❤