❝Ljudi koje volimo ne stare. I ne umiru. Kako su to moćni ljudi.

Ovih dana me ljudi često pitaju šta radim kada ne spavam celu noć. Razmišljam o prolaznosti. Ne kažem im to, ali pomislim za sebe. Kada poželim da im skrenem misli sa pitanja na koje očekuju odgovor, gledam ispred sebe sa ravnim izrazom na licu ili pak blagim, jedva primetnim osmehom.

• • • • • • • • • • •

• “Misliš li da je sve prolazno? Kao život leptira, koji traje jedan dan? Ili je sve što nam se dešava trajno?”

• “Sve je prolazno. Traju samo uspomene.”  rekoh. Htela sam stati tu, ali mi se odgovor činio hladan i štur –  “Dok se nalazimo u toj prolaznosti uvek trebamo dati maksimum sebe da je proživimo dobro. Tako obezbedimo dobre uspomene za kasnije…”

• “Ako je tako, da li to znači da živimo od prolaznih stvari? Ili ipak od uspomena, koje traju?”

• “Iskreno verujem da ovde živimo od trenutaka koji se nalaze negde između tih prolaznosti i uspomena koje ostaju za njima…a ako nas neko zavoli u tom međuprostoru – imamo tu moć da živimo večno.”

Nije mi upućeno više nijedno pitanje. Tiho sam odahnula, sa olakšanjem, kada sam shvatila da se na nas spustila ugodna tišina. Neka razumevanja se najlakše pokažu ćutanjem.
• • • • • • • • • • •

Da li je moguće zaustaviti vreme u jednom trenutku, zalediti ga, prstom dotaći prekidač u prostorno-vremenskom kontinuitetu pa da sve stane?!

Volela bih.

Ali, ovih dana vreme ne znači ništa. Ne donosi ništa što bih mogla dotaći ili zagrliti. Samo izazove i prazne reči, par želja i iskre neopisive tuge koju ne umem oblikovati. Svest o prolaznosti (života) i velikom značaju svega 10ak sekundi. Nedostajanje koje raste iz dana u dan a nigde ne postoji mesto na koje mogu poći da postavim pitanje i dobijem odgovor ili savet ili mišljenje. Imam neku bujicu bola zaglavljenu u grlu a od mene ni glasa. 10 sekundi je u mojoj glavi tako mnogo. U njih stanu svi strahovi, sve molitve, sav bol i nemi pozdrav na odlasku. 10 sekundi u 16:56h. 10 sekundi je tako (pre)malo.

Svi bi hteli da vratimo vreme a ne shvatamo da je danas zapravo ono što ćemo sutra želeti da vratimo unazad…

• • • • • • • • • • •

U noćima kada ne spavam, prolazim kroz sve krugove pakla. Moram priznati da me pomalo plaše ljudi koji baš nikada ne plaču sklupčani na podu.❤


Sve se preživi. Ima nekog užasa u tom saznanju.