ODGOVOR JE TAMO GDE JE UVEK I BIO. U TVOM SRCU. NE MORAŠ DA SE BOJIŠ SAMOĆE, NA KRAJU SMO SVI MI SAMI.

❤…prepoznam ponekad u sebi sklupčanog nekog ko mi je potpuno stran. Ništa ne razumeti i nemati osećaj pripadanja je tako duboko živeti.

Nesanica je posebna vrsta luksuza. Otvoriti balkonska vrata i zapaliti cigaretu. Jednom vrlo duboko udahnuti. Napisati par redova na “Midnight”-u. Kada nešto želiš da uradiš, dovoljan ti je jedan minut, nekad čak i manje od toga. Da napišeš kratku poruku ili dva puta tapneš po touch-u. Uloguješ se na WordPress i napraviš kratak draft. Potražiš najsjajniju zvezdu na nebu i pošalješ joj poljubac, jer tamo negde bi i taj neko poseban mogao slučajno baš u tom momentu pogledati u tu istu zvezdu i osetiti tu mrvicu dobre energije. Oprostiti sebi za sve loše odluke i izbore. Okrenuti dobro poznat broj u 2 ujutru i tiho se išunjati iz stana. Otići u (makar i kratkotrajan) zaborav. Poželeti da voziš, dok prosto ne poželiš da staneš.

Zaliv je noćas toliko drugačije i čudno predivan, sasvim sposoban da mi zaustavi dah na koji sekund. Tanka je linija koja deli život od smrti. Najtanja je ovde, gde sam završila “Midnight Plum: Tajne Irija”. Noćas sam došla da uradim nešto. Ne znam šta. Još uvek. Ne pronalazim mir.

Najlepše su one reči koje smo prećutali dok smo se gledali, a opet smo ih tako jasno čuli…

Svetla Boke su blago zamrljana, dole, ispod. Svetlucaju zidine Starog grada visoko ka vrhovima stena. Sedimo ja i Melanholija, posmatramo ostatke pamučnih oblačaka. Osećam, samo ne znam šta. Neke istine i većina ignorisanja se lakše podnose nakon flaše vina. Dok se ignorišemo, mene prolazi. Umiru mi leptirići u stomaku. To je. To osećam.

Melanholija je meni dobro društvo. Oduvek. Ona je onaj najdublji, najluđi deo moje podsvesti. Pustila sam ovu pesmu na repeat i pitam se, koliko ljudi skapira da svaki moj post ima muziku u pozadini? Da li je neko nekad pomislio da želim nešto reći tekstom pesme, pre nego sopstvenim?! Mnogo je teško mene upoznati.

Došla sam ovde i dok kuckam u tišini i mraku, samo se molim da baterija samoživog Androida izdrži dovoljno dugo da dovršim post ovde gde sam ga i započela. Želim da odem. Da idem i da se ne osvrćem. New Orleans. Tamo. Savršeno mesto za ovakve kao što sam ja. Savršena iluzija nekog drugog života. Ionako ovih dana samo iluzije i živim.

Staro srednjevekovno groblje malo iznad puta i ovog proširenja. Fasciniraju me kamene ploče, jedan keltski krst i statua anđela. Ostaci nekog prošlog vremena, energija koja te obuzima. Dole, ispod mene je beskraj zaliva u noći. Ne vidim mu kraj. Ovde dolazim da razbistrim misli, sortiram ih uredno. Dam sebi mogućnost izbora. A onda bacim novčić. Šta će biti, pismo ili glava?!

Dopala mi se iluzija o tebi. Za tebe još uvek nisam sigurna. Ne postoji ta iluzija koja bi trebala biti naglo prekinuta. Da, to je pametna stvar za uraditi. Ali nije poželjna. Iluzije se ubijaju polako. Iluzije se ubijaju nežno. U (lucidnom) snu. ❤


In every moment, a choice exists. We can cling to the past or embrace the inevitability of change…and allow a brighter future to unfold before us. Such an uncertain future may call for even more uncertain allies. Either way, a new day is coming, whether we like it or not. The question is will you control it, or will it control you? 

Boy, you should’ve known…I cannot be controlled…