❤…ona dečija stvar – kada jednoj od nas ispadne trepavica, pa treba da pomislimo želju, i koja pogodi prst na kome je – toj će se, kao, ispuniti… I taman sam krenula da zamislim ono što i uvek, kao po defaultu, zamišljam, predomislih se u poslednjem trenutku… Poželela sam život, zbog koga ću, kada jednoga dana budem 70ogodišnja starica, sa previše bora na licu i rukama, i preteranom slabošću u nogama, moći punog srca i mirne duše da se nasmejem, listajući uspomene u svojoj glavi…
Da, želim pijane noći čijih se delova ne sećam sledećeg jutra. Mnogo tekile i po neko crno vino. Opasne flertove sa manijacima punim sebe, koji prijaju, ali nemam želju da ih učim duhovnim lepotama. Želim svog princa koji treba samo bezuslovno da se bori za mene. Može da bude i žaba, ali kada ga poljubim, da postane moje lično savršenstvo. Želim jutra u kojima će prvo što vidim biti neke oči koje, ne samo da ja volim do ludila, već neke koje će mi to uzvratiti istom žestinom. Želim nekoga ko će me baciti u gomilu snega, i koga ću moći da potapam u moru. Želim sećanje na spremanje ručka koje je završilo neslavno zbog otkačene šale gađanja vrećicom brašna. Želim sećanja na pozive u 3 ujutru samo da bi mi se reklo da sam na drugoj strani upravo sanjana. Još bolje, želim posetu u 3 ujutru da bih zbog tog sna samo dobila poljubac. Želim slobodan hod bosim nogama po polju pšenice u zalazak sunca, dok svaki klas dobija zlatkastu boju. Želim sutone na plaži, pored vatre, uz bocu vina i laganu muziku. Želim zvezde padalice, i po jednu želju za svaku. Da, želim eksplozivne svađe, gađanja tanjirima, bujicu suza i ludo priznanje ljubavi! Nakon toga, još luđe mirenje među čaršavima u tišini najintimnija četiri zida. Želim plišanog lava. Bilijarski sto. 30ak stepeni Celzijusa u ponoć letnje noći, pun Mesec i zabačenu uvalu. Neplaniranu vožnju po planinskim zavojcima u rano proleće. Snežna jutra, aromatični čaj i prepečeni tost sa marmeladom od jagoda u krevetu. Borbu jastucima. Dok jedno ne padne. Pa kad padne ili se preda, sledi kazna. Da, baš ujutru.
Želim život u malom, a najvećem. Par minijaturnih ručica koje se pružaju ka meni jer je moja pažnja sve što trebaju. Šetnje preko cvetnog tepiha nekog proplanka, u troje, ili četvoro… Neprospavane noći i toplo mleko koje može zatrebati u bilo koje doba. Neprospavane noći u dvoje zbog istog tog mleka koje može zatrebati u bilo koje doba. Iskren osmeh zbog samo jednog zubića u premaleckim ustima, i to baš ta jedinica gore desno! Prvu cipelicu veličine mog dlana, i nestabilan hod ka paru čvrstih ruku muškarca koji je moj oslonac i budući idol te minijature. Prvu nerazumljivu reč, ili izopačenu do granice neprepoznatljivog, ali dovoljno razumljivo životu koji je izgovara…
Želim akreditaciju sa svojim imenom. Posao koji volim, lični hobi. Kafu za stolom zatrpanim papirima, i važan poziv na čekanju. Čašu šampanjca u čast uspeha. Pa onda čašu vina, za ličnu proslavu. Par sveća i ruža od koje mi trebaju samo latice. I to ne za samo moje zadovoljstvo…
Fotografije. Pesme. Pisma. Dnevnike. Razgovore. Uspone. Padove. Ustajanja. Planove. Da legnem u 05h ujutru da bih videla izlazak sunca. Želim da znam da sam bar jednom usrećila prijatelje. Da sam dobila isto zauzvrat. Da volim i budem voljena. Da grešim i naučim. Pa da sledeći put pravim pametnije greške. Ne želim savršenstvo. Želim da ja budem ja. Neću da glumim. Hoću da budem prihvaćena zbog onoga što jesam ili nisam, samo tako. Jer sam ja – ja. 
Želim život. Bol, tugu, sreću i radost. Kako zaslužim i kako treba. Kojim god redom. Samo da, kada jednoga dana pogledam iza sebe, znam da sam živela život punim plućima, umesto da dozvolim da samo prolazi pored mene…❤